Добродошлица управника

Живимо у свету који се множи и расте бројем, али не лепотом и даром живота. Он све више личи на помахнитали воз, препун слепаца, путника-намерника, који јури ка провалији. У гару и пепелу света зјапеће пустоши једини је смисао, заправо, сећање на смисао. Као да је савремени човек заборавио на живу присутност најмлађег Карамазова, који лови сваку нашу реч и проверава да ли у нама, још увек, лелуја и гори ватрица вере. Стога, данас, више него икада, има истине у речима да би сва слава света нестала да Бог смртницима није подарио лек у облику књига. Александријска библиотека нас је суочила с амбицијом да будемо свезнајући, средњовековна књигохранилишта, будући да су настајала при храмовима, са чињеницом да су синтеза знања и вере, док су нас високософистициране информационо-комуникационе технологије савременог света суочиле с амбицијом да будемо свеприсутни. Прва је себе видела као центар круга ограниченог знаним светом, друге су сведочиле целосно, а не одломљено, трећа се показала као круг чији је центар свугде, а обод не постоји. Било како било, и библиотеке од дрвета или папира и оне што се указују са сабласно треперећих екрана, сведоче о нашој вери у ванвремени, далекосежни ред који нејасно предосећамо или опажамо.

Књиге обесмрћују човека. Оне су оно најбоље у свету који шкрипи и прети да се сруши. Захваљујући њима сваки читалац може да измисли своју прошлост, да се утемељи у садашњости, да имагинира своју будућност. Шта је прошлост ако не полица с књигама доступна свима? Шта је садашњост ако не свитак Писма који исписује лук понад наших глава? Шта је будућност ако не неизвесни излет у свет виртуалних слика, са којег се, још радоснији, још вољнији, враћамо дому свом. Већ је речено – библиотеке нису само збирке књига, већ и предачки символ, из којег изнедрују књиге као душе писаца. Оне спајају расуто, приближавају раздвојено, невидљивом враћају видљиво; оне су кључеви света, сагласно томе, и кључ наше српске и европске куће. И то није само утешно, већ и истинито, па, ако хоћете, и спасоносно. У њима сазнајемо тајне свега што јесте, што је било и што ће бити – на земљи, на води, на небесима. Филозофија библиотеке оверава се у победи над смрћу – повратак у живот умрлих људи и минулих времена. Размена књига између појединаца и народа својеврсна је размена емоција. Нема света без књиге и нема књиге без света. И свитак Писма (односно, књига) и свитак Стварања (односно, свет) дело су Божје и, кроз време, кроз историју, наше сећање и памћење, у континуитету се преплићу и укршћују – тамо где се мрсе и размрсују нити вечности. И не само то – један од највећих песника, философа и библиотекара 20. века, који је, још од дечачких дана, у очевој библиотеци, заменио видљиви свет светом културе, у чијем делу, колико и људи, светле символи као људске творевине, бележи да човек, читавог живота, чита једну једину, јединствену, непоништиву и вековечиту књигу, и да је та јединствена, непоништива и вековечита књига, заправо, свет сами. И као што је неопходна каталогизација библиотека, вели он, тако је неопходно каталогизовати и свет – да би га, у савршеном облику, вратили Господу.

Како и колико читамо такви смо и толики људи. Узрастајући уз оно што читамо, препознајемо се по томе како читамо. Истинско читање је нови живот речи, оживљавање заустављеног даха синтаксе, поистовећење с другим. Оно чини да дело постаје дело, допуштајући, заправо, да оно буде оно-што-јесте, ослобађајући га, у потпуности, од писца. Оно је, будући и с ове и с оне стране разумевања, слободно кретање, истинско Да које се развија у непосредној садашњости. Уз помоћ књиге, растући у пољу илузионизма, верујемо да је читав свет наше наслеђе и место нашег порекла и да се, преко лествице Писма, можемо, попут Господа, дочепати Великог времена.

Добро дошли у свет Библиотеке Матице српске!