Библиотека Матице српске кроз време

Смештена је у Текелијанум, завод за помоћ Србима на школовању у Пешти, који је основао Матичин председник и покровитељ Сава Текелија.

Први познати поклон Библиотека је примила од Атанасија Стојковића 1832, а исте године је са њом започела размену публикација и Руска академија наука. Од априла 1839. Библиотека се убрзано попуњава. Прве велике личне библиотеке поклонили су јој и завештали Платон Атанацковић и Сава Текелија. Већ тада је она била највећа српска библиотека. У то време књиге су јој поклањали и многи други дародавци, међу којима су: Теодор Павловић, Димитрије Тирол, Вук Караџић, Петар II Петровић Његош, Јован Суботић, Јан Колар и други.

Библиотеку је (1842–1843) стручно уредио књижевник Јован Суботић, који је према њеним књигама у Летопису Матице српске припремао и објављивао прву српску текућу библиографију (1842–1847).

Прву молбу за отварање читаонице упутили су пештански ђаци, 1841. године. Читаоница тада није отворена. Отворена је јануара 1846. године, а дани за читање били су уторак, четвртак и субота.

У току 1848. и 1849. године Библиотека није радила, као ни Матица српска.

Књижевни и позоришни посленик Јован Ђорђевић, секретар Матице српске између 1857. и 1859. године, први је сагледао и предложио концепцију Библиотеке Матице српске као националне библиотеке. Залагао се да се сакупљају све српске књиге и периодичне публикације, словенске књиге, као и све публикације које говоре о српском народу. Ђорђевић је истовремено предложио да се у Текелијануму заснује универзитетска библиотека.

Заједно с Матицом, 1864. године, Библиотека је пресељена у Нови Сад, где је наставила успешно да се развија. У том периоду Библиотека је непрестано увећавала своје збирке куповином, претплатом и, нарочито, разменом Матичиних издања, за која је добијала публикације академија наука, универзитета, књижевних и културних друштава и уредништава часописа у свим словенским и у већини других европских земаља, као и откупом или завештањем приватних библиотека и библиотека установа и појединих удружења.

Историчар Јован Радонић, библиотекар од 1899. до 1905. године, поставио је у „Правилима Библиотеке” принципе планског попуњавања, заштите и коришћења књига и периодике и дао основну поставку каталога.

Секретар Матице српске Тихомир Остојић настојао је да се библиотека развија као научна и народна библиотека. Марта 1912. објавио је „Апел”, где се позивају писци, издавачи, уредништва и штампарије да Библиотеци поклањају по један примерак књиге и тако надокнаде недостатак обавезног примерка.

Између два светска рата Библиотека Матице српске наставила је да делује као јавна и научна библиотека: као јавна библиотека настојала је да књигу учини што доступнијом читаоцу, као научна библиотека тежила је да формира збирке које ће служити при истраживачком раду у проучавању Војводине, јер је Матица српска своју делатност усмерила у том правцу. Универзални садржај збирки, успостављање размене с југословенским и иностраним научним библиотекама и потребе научних радника из Новог Сада и других југословенских центара подстакли су развој њених функција научне библиотеке општег типа.

Током оба светска рата Библиотека је била затворена, а њене збирке су, срећом, остале готово нетакнуте.

После Другог светског рата Библиотека се интензивно и свестрано развија. Од 1948. године постаје Централна (матична) библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних ствари из Србије. Од 1958. је самостална установа. Од 1965. до распада Југославије прима југословенски обавезни примерак и функционише као једна од осам југословенских националних библиотека. Од 2008. прима и чува обавезни примерак са територије Републике Србије. Од оснивања Универзитета у Новом Саду (1960) доприноси развоју научног рада на овом Универзитету, практично обављајући и функције универзитетске библиотеке. Према одредбама „Закона о библиотечкој делатности” из 1994. године, Народна библиотека Србије у остваривању општег интереса у библиотечкој делатности Републике сарађује са Библиотеком Матице српске.

Законима из области библиотечко-информационе делатности из 2011. уређен је статус Библиотеке као установе културе од националног значаја. Библиотека Матице српске обавља матичне функције и организује стручне испите за библиотеке у Војводини.

Библиотека Матице српске носилац је Вукове награде (1966), Награде „Милорад Панић Суреп” (1992), Ордена Светог Саве другог степена (2019), Сретењског ордена првог реда (2023) и других признања.

Од 2016. године дан 28. април прославља се као Дан Библиотеке Матице српске.