Селимир Радуловић, биографија

Селимир Радуловић (1953) објавио je тринаест збирки песама: Последњи, Дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016, 2018),  Дванаест  (2018), О дукату с ликом старца (2020), У царству ветрова арамејских (2022), Запис на стубу, јерусалимском (2023); књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006, 2022), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017), Исповест тумача царевог сна (2019), Седам малих дрхтаја (2021).  

У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела, I–V (2013); у издању Архива Војводине и Лагуне објављена су му, такође, Изабрана дела, I–VII (2023).

Аутор је књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987), књига огледа Светло из очеве колибе (2015), Гле! Јагње Божје! (2020), Оно мало соли (2020), монографије о Светом Сави (2020), заједно с епископом новосадским и бачким др Иринејом, и пет антологија/хрестоматија. Антологија Златни век српског песништва имала је три издања (2010, 2019, 2022).

Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015). У часопису Нова мисао, у новембру 2022, објављен је темат Светло из очеве колибе, посвећен књижевном делу Селимира Радуловића.

О његовом делу објављене су две књиге: Лако језгро песништва (2015), аутор Слободан Жуњић и За светлом из очеве колибе (2018), аутор Саша Радојчић.

Издавачка кућа „Чигоја” објавила је, у Колекцији „Одговори”, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).

Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба, 2016), руском (Свет иных пространств, 2017), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα, 2017), немачком (Der Hauch des kleinen Gebets, 2018), енглеском (The light from my father’s hut, 2021) и словачком (Svetlo z otcovej koliby, 2022) језику.

За књижевни рад добио је „Новембарску повељу Новог Сада”, „Искру културе”, „Печат вароши сремскокарловачке”, „Кочићево перо”, Награду „Прољетног сајма у Бањалуци”, Награду „Теодор Павловић”, „Вукову награду”, Награду „Миодраг Ђукић”, Награду „Симо Матавуљ”, „Повељу Мораве”, Награду „Књига године” Друштва књижевника Војводине, Награду „Деспотица Ангелина Бранковић”, Награду „Кондир Косовке девојке”, „Теслину голубицу”, „Медаљу Константина Философа”, Награду „Словенске уније из Чешке”, Награду за животно дело Културног центра Војводине „Милош Црњански”, Награду „Ђура Јакшић”, „Змајеву награду” Матице српске, Награду „Лаза Костић”, „Награду Стеван Пешић”, Златну медаљу за заслуге председника Републике, Орден Светог Стефана Лазаревића, Орден Светог Синода Српске Православне цркве, Награду „Милан Богдановић”, „Повељу Удружења књижевника Србије” (за животно дело),  Награду „Ђура Даничић”, Награду „Филип Вишњић”, Награду „Теодор Павловић” (за животно дело), „Печат херцега Шћепана”, Награду „Premio internazionale d’eccellenza Città del Galateo” (Италија), Награду „Светосавски златник Српског националног савјета Црне Горе”, Награду „Бранко Ћопић”, Српске академије наука и уметности, Награду „Душан Васиљев”, Награду „Марко Миљанов”, Удружење књижевника Црне Горе, Награду „Свети Стефан Штиљановић”, Повељу „Песничких ватри златиборских”, Награду „Златни витез” (Русија), Награду „Меша Селимовић”, Награду „Јанко Шафарик”, Награду „Мирослав Антић”.

Управник je Библиотеке Матице српске. Живи у Новом Саду.