Поводом обележавања 200 година од рођења Ђуре Даничића, научника, филолога и лексикографа (Нови Сад, 16 април 1825 ‒ Загреб, 17. новембар 1882), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор из дела Ђуре Даничића, као и литература о њему, може се погледати у периоду 14. фебруара ‒ 23. марта 2025. у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту www.bms.rs. Аутор изложбе је Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.
Рођен је као Ђорђе Поповић. Презиме је променио најпре у Југовић, а потом у Даничић, име у Ђура. Пет разреда гимназије завршио је у Новом Саду (1836‒1841), остала три у Пожуну (данас Братислава) на Евангелистичком лицеју (1841–1844). У новосадској гимназији научио је латински, немачки и мађарски, у Пожуну словачки, пољски, чешки и руски. У својој породици учио је српски језик из Вукових народних песама. Преводио је са немачког, руског, словачког, чешког и пољског и своје прве преводе и песме објавио у Бачкој вили (1841), Пештанско- будимској скоротечи (1842), Подунавци (1843–1844) и Србским новинама (1843). У Пешти (1844) и Бечу (1845) студира права, али их напушта (1846) и посвећује се филологији, коју учи од Франа Миклошића. Упознаје Вука и постаје борац за реформу српског књижевног језика и правописа и штампа Рат за српски језик и правопис (1847). Био је посебно ангажован на припреми другог издања Вуковог Српског рјечника (1852). Напушта Беч (1856) и ради у Народној библотеци Србије, а затим као професор београдског Лицеја (од 1859). Био је секретар Друштва српске словесности (1857‒1859); секретар ЈАЗУ (од 1866). Именовањем Стојана Новаковића за министра просвете, прихвата да поново предаје на Великој школи у Београду (1873‒1877). Због ангажмана на изради Рјечника српскога или хрватскога језика одлази у Загреб 1877. Написао је и Оглед уз Рјечник (1878), а прва свеска Рјечника појавила се 1880. Утемељио је низ србистичких дисциплина, као што су акцентологија, синтакса, историјска граматика. Пратећи достигнућа европске филологије 19. века, поставио је научне темеље србистике као славистичке дисциплине. У години када је потписан Бечки књижевни договор (1850) написао је Малу српску граматику, а проширено издање штампао је под називом Облици српскога језика (1863). Велики број његових ситних радова објавио је Љуба Стојановић под називом Ситнији списи Ђ. Даничића (1925). Урадио је граматичку систематизацију српског и објавио публикације: Мала српска граматика, Српска синтакса, Облици српскога језика, Историја облика, Основе српскога или хрватскога језика с ријечима од њих посталијем у хратском или српском језику, Диоба словенских језика итд.; затим књиге: Пјесме Мавра Ветрановића Чавчића, са Јагићем и Ј. Казначићем, (1872), Пјесме Николе Димитровића и Николе Наљешковића, са В. Јагићем (1872); приредио: Живот Светога Саве од Теодосија (1870), Никољско јеванђеље (1864), Житије Светога Сименуна и Светога Саве од Доментијана (1865), Животи краљева и архиепископа српских (1866). Вуковим правописом преводио је књиге, а међу најзначајнијим су: Приповијетке из Старога и Новога завјета (1850), Писма о служби божјој у православној цркви А. Муравјова (1854), Историја српскога народа А. Мајкова (1858). Објавио је и Пословице (1871) и Хвалов зборник (1971), у оквиру Старина у Загребу.
