Поводом обележавања 200 година од рођења песника Бранка Радичевића (1824−1853), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а. Поставка, коју чини избор из дела Бранка Радичевића, као и литературе о њему, може се погледати од 1. до 31. марта 2024. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Наташа Бундало Микић и Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.
Рано детињство и породично наслеђе Бранка Радичевића
Бранко Радичевић је рођен 15. марта (27. марта по новом календару) 1824. године у Броду (Славонском). Пошто је крштен уочи светог Алексија, по њему добија крштено име, а касније је своје име посрбио у Бранко. Рођен је од оца Теодора Радичевића, чиновника и мајке Руже, рођене Михајловић, ћерке богатог трговца из Вуковара Јустина Михајловића и блиског пријатеља Вука Стефановића Караџића. Отац Бранка Радичевића као и деда Стеван, занимали су се за књижевност и бавили њом.
Познат је Теодоров превод Шилеровог Вилхелма Тела, а такође је писао песме и басне. Сам Теодор Радичевић објавио је у свом тестаменту да је започео своје школовање у Вршцу, а трећи и четврти разред учио је у Карловцима. Из нејасних разлога напушта гимназију, пред сам крај четврте године, без положених завршних испита. 25. септембра 1825. године рођен је Бранков млађи брат Стеван. Сестра Бранкова, Амалија, умире недуго после рођења 1831. године, а 16. марта 1833. године и Бранкова мајка Ружа. Отац Теодор Радичевић остао је сам да се брине о своја два сина.
Образовање и књижевни развој Бранка Радичевића
Бранко се редовно школовао, стекавши тако прилично добро образовање. У Земуну је учио српску основну школу 1830-1832. године и немачку школу 1832-1835. године. У први разред Карловачке гимназије 7. октобра 1835. године Теодор Радичевић је као царински чиновник уписао свог сина Алексија. Директор гимназије био је тада Јаков Герчић, у том периоду један од најбољих педагога и учених људи. Интересовање за синтаксичке и граматичке конструкције које ће га касније и одликовати као песника, Бранко стиче од својих професора из Карловачке гимназије. Превасходно од Јована Пантелића који је предавао немачки и латински језик, Јосифа Јовановића, Василија Лукића и самог директора гимназије Герчића који је предавао у V и VI разреду латински и немачки језик са литературом, митологију, поетику и реторику, филозофију и историју, док је природне науке (математику, физику, астрономију и географију) предавао Георгије Лазић.
После завршетка гимназије Бранко Радичевић започиње своје студије у Темишвару где је учио тзв. „филозофију” од 1841. до 1843. године, а тада почиње да пише своје најпознатије песме везане за школске дане у Карловцима. У Бечу је Бранко 1843. године, по очевој жељи, уписао права, која није волео, већ се посветио књижевности. Те године отац га је упутио на Вука Караџића, кога је упознао још као дете у дединој кући. Ту се Бранко одмах нашао у кругу Вукових истомишљеника. Две године потом упознаје Ђуру Даничића и до краја свога живота остаје с њим нераздвојни пријатељ. Бранко га ословљава са „побратиме”, „Ђуро, брате”.
Прва књига и први знаци болести
Пре изласка прве књиге, Бранко ниједну песму није објавио. Када се појавила 1847. године у Бечу, Бранкова књига Песме, у рукама само триста претплатника, изазвала је бурну реакцију и позитивне критике поштовалаца поезије. Исте године појављује се и Његошев Горски Вијенац, Вуков превод Новог завјета и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Ове три књиге представљају тријумф народног језика коришћеног у књижевности и велику победу Вука Караџића.
Из Беча одлази за Земун и Београд 1848. године, иако помало болешљив, желећи да се укључи и помогне младој Српској Војводини. То није било по вољи патријарха Рајачића, а имао је неприлика и са полицијом у Београду, па се, не посетивши Карловце, после извесног времена враћа у Беч, овај пут као стипендиста кнеза Михајла, који захтева да његов стипендиста студира медицину, што је Бранку одговарало, јер је сматрао да ће сам себи у својој бољци која је узимала маха најбоље помоћи. Године 1851. излази му нова књига, која је хладно дочекана, а дистрибуција је ишла лоше.
Последњи починак на Стражилову
Између девет и десет часова, 18. јула 1853. године, угасио се у цвету младости живот највећег и најживотнијег песника српског романтизма. Како је и сам песник често наводио, тешко се носио са строгошћу гимназије и дисциплином. Најбоље се осећао у природи, где је себи могао дати правог одушка за стварање своје поезије. Стражилово је било његово уточиште. Иако је био један од најбољих ђака, па чак и одликован титулом цензора од својих професора, у својој песми Пут он говори: С књигом свани, с књигом омркни, седи, бубај, па на књизи цркни.
Жеља да буде сахрањен на Стражилову, остварила се након дужег времена и доста перипетија. Нешто пре 12 часова, 10. јула 1883. године, ковчег је допремљен малом путничком лађом Нимфа Стевана Марковића. Бранко је тако стигао на „рајско” Стражилово, уз песничко-поетску полемику Лазе Костића и Змаја, која је томе претходила. Велика свечаност је тим поводом приређена у Карловцима. Уз масу света, нарочито омладине, било је много званичника, јавних и културних радника. Змај је испевао песму у Бранковом стилу, која се и данас пева и приписује Бранку:
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдањем рају,
Пренес’те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о
Па на оно дивно Стражилово...