Поводом обележавања 200 година од изласка првог броја Летописа Матице српске Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а, приредила електронску изложбу. Поставка, коју чини попис изабраних бројева Летописа, текстови о овом изузетно значајном часопису и преписка поводом изласка неких прилога и сарадње у њему, као и подаци о бројним важним личностима које су уређивале Летопис, може се погледати од 1. до 29. фебруара 2024. у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.
Летопис Матице српске је књижевни часопис који без већих прекида излази још од 1824. године. Покренут је у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан најпре у Будиму. Пресудан корак учинио је Георгије Магарашевић, његов први уредник и један од његових покретача. У тренутку када је донео одлуку о покретању часописа (1823) Срби нису имали ниједну периодичну публикације, а од Орфелиновог Славено-сербског магазина (1768) није било ни наговештаја сличног часописа. Неко време Новине сербске Димитрија Давидовића писале су о догађајима значајним за српску културну јавност, али су брзо престале да излазе. У „Објавленију” из 18. јуна 1823. Магарашевић пише да ће се часопис звати Сербска летопис, излазиће сваке године у једном или више бројева, а писаће о свему што се тиче словенског и нарочито српског народа, додајући, у духу просветитељства, да је народна корист веома важна и, у складу са романтичарским неговањем народне прошлости, позива на сарадњу учене Србе и „ревностне родољупце”. Тежио је да се у Летопису приказују резултати српског књижевног и научног стваралаштва, а као значајне теме истицао је: језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само српског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”. У договору са пештанским трговцима и интелектуалцима, дошли су на идеју да се оснује културна установа, која би бринула о часопису и развијала издавачку делатност, чији је основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда”. Летопис тако постаје повод за оснивање Матице српске (1826), добија осигурана материјална средства за даље излажење, без потребе да се ослања на добру вољу књижара издавача а исте године штампа се и прва частица у оквиру овог књижевног и научног друштва.
Вест о покретању Летописа брзо се прочула у круговима културних радника и свих оних који су желели напредак српскога народа. Већ први број показао је да је Магарашевић доследан у ономе што је намеравао: да објављеује грађу о словенском свету, о српском народу, њиховим културним и књижевним делатностима, историјске чланке и књижевне прилоге. Летопис је означио историјски датум у историји српске културе, и тога су били свесни не само покретачи него и његова прва читалачка публика, као и бројни сарадници. Од оснивања до данас Летопис је мењао име (Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, од 1873), али је остао централни српски часопис који окупља проверене вредности српске књижевности, науке и културе. Прекиди у раду настајали су само у време великих историјских догађаја (у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу (1835–1836), Револуције 1848/1849. године, као и током Првог и Другог светског рата, што потврђује његову нераскидиву везаност са судбином свога народа.
Летопис су уређивали значајне и важне личности српске културе: Георгије Магарашевић (1824–1830), Јован Хаџић (1830–1831), Павле Стаматовић (1831–1832), Теодор Павловић (1832–1841), Јован Суботић (1842–1847), Сима Филиповић (1848), Јован Суботић (1850–1853), Јаков Игњатовић (1854–1856), Субота Младеновић (1856–1857), Јован Ђорђевић (1858–1859), Антоније Хаџић (1859–1869; 1876–1895), Јован Бошковић (1870–1875), Милан Савић (1896–1911), Тихомир Остојић (1912–1914), Васа Стајић (1921; 1936), Каменко Суботић (1922–1923), Марко Малетин (1923–1929), Стеван Ћирић (1929), Светислав Баница (1929), Радивоје Врховац (1930), Тодор Манојловић (1931), Жарко Васиљевић (1932), Никола Милутиновић (1933–1935; 1936–1941), Живан Милисавац (1946–1957), Младен Лесковац (1958–1964), Бошко Петровић (1965–1969), Александар Тишма (1969–1973), Димитрије Вученов (1974–1979), Момчило Миланков (1979), Бошко Ивков (1980–1991), Славко Гордић (1992–2004), Иван Негришорац (2005–2012), Слободан Владушић (2013–2016), Ђорђе Деспић (2017–2020), Ђорђо Сладоје (2021–2023), Селимир Радуловић (2023–).
И док се уређивачка политика мењала, Летопис је био и остао српски, али и европски и светски књижевно-научни часопис, у коме су сачуване врхунске вредности српске књижевности и културе, а уз белетристичке садржаје објављивани су текстови из науке о књижевности, књижевне историје и критике, као и прилози из разних других уметности. Осим тога заступљени су прилози из филозофије, економије, педагогије и природних наука, а нарочито историје из свих епоха народне прошлости, па и савремености, у неким периодима чак и текстови политичких садржаја. Управо из тих разлога Летопис и после 200 година опстаје и остаје јединствен и непоновљив и изузетно значајан културни феномен.