Десанка Максимовић (Рабровица код Ваљева, 16. мај 1898 – Београд, 11. фебруар 1993)
Поводом обележавања 125 година од рођења песникиње и преводиоца Десанке Максимовић, Библиотека Матице српске је, на основу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а, приредила електронску изложбу. Поставка, коју чини попис изабраних дела и литературе са сигнатурама, може се погледати од 18. септембра до 8. октобра 2023. у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутори изложбе су Татјана Богојевић и Бојана Бјелица, уредник Селимир Радуловић.
Отац Десанке Максимовић (Михаило) био је учитељ, школски надзорник, благајник и писац три књиге (Млади родољуб, Песмарица ђачка и Бој на Лозници) које су, уз Босанску вилу и три српска часописа за децу (Невен, Зорица, Мала Србадија), биле њена прва лектира. Мајка Драгиња, рођена Петровић, била је ћерка свештеника, чија породица је много утицала на Десанкино васпитање. Основну школу похађала је у Бранковини (1905-1908) и Ваљеву (1908-1909), а затим и гимназију у Ваљеву. Од 1918. живи у Београду и студира упоредну књижевност, општу историју и историју уметности на Филозофском факултету (1919-1923), где упознаје Милоша Црњанског и пише за бројне часописе. Као студент предаје цртање у приватној школи у Обреновцу (1922-1923), а као стипендиста Министарства спољних послова, на Сорбони је слушала историју уметности. Била је суплент Треће женске гимназије у Београду (1923-1924) и Учитељске школе у Дубровнику (1925-1926), наставник Прве женске гимназије у Београду (1926-1941, 1944-1947), а потом je радила у Министарству просвете (1947-1957).
Прво штампани рад је песма „Једна смрт” (Мисао, 1920). Поезију, прозу, чланке, есеје, преводе објављивала је у бројним листовима и часописима: Нова светлост (1920-1921), Српски књижевни гласник (од 1921), Венац, Наш лист, Женски покрет и Амерички Србобран (од 1922), Ријеч, Раскрсница и Завичај (од 1923), Будућност, Време, Просвета и Летопис Матице српске (од 1925), Књижевни север, Луча (од 1926). Од 1927. сарађује у Политици а касније и у више десетина часописа и листова, међу којима су: Правда, Вардар, Жена данас, Зора, Жена и свет, Књижевне новине, Књижевност, Нин, Савременик, Пионир, Полетарац, Живот, Пионирске новине, Глас, Глас жене, Багдала, Ослобођење, Одјек, Задарска ревија, Руковет, Браничево, Студент, Народне новине, Стиг, Детињство, Невен и бројни други.
Потписала је апел јавности поводом кампање коју је предводио Милош Црњански „против стране књиге” и апел против рата и империјализма. Као члан српске делегације, коју предводио Милан Ракић, била је на међународном конгресу ПЕН клубова у Дубровнику (1933), првом светском протесту против фашизма. Била је почасни члан Главног одбора СКЗ. Изабрана је за дописног члана САНУ (1959). Учествовала је на Конгресу европских писаца у Фиренци (1962), ПЕН клубова у Бугарској и Чешкој (1963), Светском конгресу жена у Ници (1975), била члан Одбора за прославу 150-годишњице Матице српске (1976) и члан Управног одбора Матице (1973-1979), члан Удружења књижевника Србије од оснивања. Обишла је велике светске градове и више континената, читајући своју поезију.
Њене књиге преведене су на руски, француски, енглески, мађарски, турски, италијански, кинески итд. Преводила је са руског, француског, бугарског, словеначког језика а знала је и чешки, немачки и енглески језик. Прву књигу Песме објављује 1924, а насловну страну радио је Пјер Крижанић. Године 1931. објављује прву збирку приповедака Лудило срца и Срце лутке спаваљке и друге приче за децу. За стрељање ђака у Крагујевцу чула је испред своје школе у Бранковини, почетком рата, а „Крваву бајку” објавила је 1946. у збирци Песник и завичај, која је штампана у 10.000 примерака. Први роман Отворени прозор штампан је 1954. Њене песме и приче налазе се у многим антологијама, изабрана дела прештампавана су у више издања. Као 82. књига у едицији „Српска књижевност у сто књига”, штампан је избор из њених дела, који је начинио Стеван Раичковић (1965). Српска књижевна задруга објавила је њену последњу књигу Зовина свирала (1993). Задужбина „Десанка Максимовић” приредила је Целокупна делаДесанке Максимовић у 15 томова (1997). Нолит јој штампа Сабрана дела у седам књига (1969) а Сабране песме у шест томова (1988). Прву монографију о Десанки Максимовић објавио је Милорад М. Блечић.
Добитник је бројних награда и одликовања, међу којима су: Седам уметности (1935), Младо поколење и Змајева награда за избор Мирис земље (1958), Седмојулска награда за књижевни рад (1964), Змајева награда за књигу Немам више времена (1973), Вукову награду (1974) и Специјална Вукова награда (1975), Награда Европског друштва културе (1986). Прва је жена добитник Његошеве награде (1985) а цео износ поклонила је школским библиотекама у околини Цетиња. Добитник је Награде СКЗ за животно дело (1992). Одликована је Орденом Светог Саве (1925, 1990), Орденом заслуга за народ I реда (1958), бугарским Орденом Кирила и Методија I реда (1963), Орденом Републике са златним венцем (1968), совјетским Орденом части (1968), Наградом АВНОЈ-а (1970), Орденом Југословенске звезде са лентом (1978), Орденом Југословенске заставе са лентом (1988), руским Орденом пријатељства народа (1988). Награда „Десанка Максимовић” установљена је 1994. године. Поводом стогодишњице рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је за личност културе у 1998. години.
Била је удата за Сергеја Сластикова из Москве, преводиоца, песника, правника и глумца, чиновника Министарства финансија и Министарства просвете. Умрла је у Београду (1993) а помен је одржао патријарх Павле. Сахрањена је у Бранковини.