Угледна награда Сретен Марић за најбољу есејистичку књигу из области књижевности и филозофије у 2021. и 2022. години, коју додељују Библиотека Матице српске и Скупштина општине Косјерић, припала је проф. др Михајлу Пантићу, за књигу Александријски синдром 5 у издању Академске књиге (Нови Сад, 2021). Једногласну одлуку донео је жири у саставу Катарина Марић Леобарди, Радован Поповић и Гојко Тешић.
Награда која носи име једног од врхунских српских есејиста и преводилаца Сретена Марића (1903-1992), додељује се традиционално сваке друге године. Установили су је Библиотека Матице српске и општина Косјерић и биће додељена наредног месеца 2023. године у Косјерићу.
Образложење жирија
За више од четири деценије праћења и тумачења савремене српске књижевности, подједнако поезије, прозе и есејистике, Михајло Пантић, уједно и врло инвентиван приповедач, створио је разуђен књижевнокритички опус у којем се с једне стране практично примењују искуства и сазнања актуелних теоријских праваца, а са друге чува стилска прегнантност и реторичка пријемичивост старије есејистичке школе оличене у делу Сретена Марића и других најзначајнијих српских критичара и есејиста минулих времена. Да је тако потврђује и Пантићев низ књига под називом Александријски синдром у којима су сабрани и систематизовани његови огледи и критике о савременој српској прози. Посебно је важно истаћи ширину Пантићевих интересовања, односно поетичку и генерацијску неискључивост, будући да он у поменутој критичкој колекцији пише о готово свим значајнијим српским прозаистима од почетка друге половине прошлог века па све до данашњих дана. Реч је, притом, како је приметио Славко Гордић, „о агилном, осетљивом и обавештеном тумачу савремене српске књижевности (…) у чијем видном пољу нису само несумњива и проверена имена наше националне књижевности, него и имена наших широј културној јавности мање знаних савременика без чијег удела у књижевном стваралаштву не би било могуће обухватити ни тематско-стилски распон, ни историјски развој српске књижевности.”
И у петој књизи Александријског синдрома, описујући и анализирајући опусе српских прозаика, од Владана Деснице преко Данила Киша до низа савременика из своје и новијих генерација, Михајло Пантић додатно оснажује и потврђује став из уводног текста под насловом „Један поглед на српску прозу ХХ века” у којем између осталог запажа „да је то велико и у сваком погледу динамично (читај: трагично, нестабилно, кризно) раздобље са становишта вредности свакако најбогатије, а са становишта заступљености различитих стваралачких поетика свакако најразноврсније у досадашњој националној књижевној историји, те га из многих разлога није нимало лако упојмити и свести на макар оквирну спекулативну схему.” У огледима о деветнаест српских романсијера и приповедача Пантић даје делима саображене, уједно и референтне интерпретативне оквире, чинећи то на њему својствен, непретенциозан начин, мимо унифицираности академски „прописаних” схема тумачења књижевних дела, опет у духу живе и данас актуелне националне есејистичке традиције. Проничући у српску прозу и посматрајући је као „естетски обележен амалгам духовних, емпиријских и фикционалних (симболичких) учинака српског језика и српске националне заједнице”, Михајло Пантић је и књигом Александријски синдром 5 потврдио поузданост својих критичких увида и процена и уједно проширио свој и иначе врло богат и разуђен књижевнокритички опус од тридесетак наслова. У том смислу, огледи и критике Михајла Пантића, како је поводом Александријског синдрома 5 закључио Драган Бошковић, заиста „прегледношћу и проницљивошћу карактеристичним за ауторов дискурс, постају својеврсна поетичка ‘шифра’ за разумевање и савремене српске литературе и националне културе.”