Поводом обележавања 150 година од рођења сликарке Надежде Петровић (Чачак, 11. октобар 1873 – Ваљево, 3. април 1915) и 125 година од рођења писца Растка Петровића (Београд, 3. март 1898 – Вашингтон, 15. август 1949) Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка се може погледати од 15. маја до 4. јуна 2023. године, у jавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту. Аутор изложбе је Мирко Димић, уредник Селимир Радуловић.
Надежда Петровић рођена је у Чачку 1873. године. Од 1884. године са породицом живи у Београду. Вишу женску школу завршила је у Београду (1891). Полаже испит за наставницу цртања у средњим школама (1892) и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Године 1896/7. похађа школу код Кирила Кутлика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Већ 1900. године прави своју прву самосталну изложбу у Београду. Наредне године (1901) започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе (Друштва српских уметника) и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот 1905. године). Следе значајне самосталне изложбе у Љубљани и у Паризу (1910), потом у Риму и поново у Паризу на Јесењем салону. У Београду (1912) отвара сликарску школу и учествује на Четвртој југословенкој изложби. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, од тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке. У најтежим ратним тренуцима свој живот дала је за одбрану отаџбине. Њен патриотизам је нешто чега ће се српски народ вечно сећати и величати је као хероину. Стваралачки опус Надежде Петровић обухвата скоро триста уља на платну, око стотину скица, студија и крокија као и неколико акварела. Дела јој спадају у токове сецесије, симболизма, импресионизма и фовизма. Својим радом поставила је темељ српском модерном сликарству.
Растко Петровић рођен је у Београду 1898. године, као девето дете оца Димитрија, историчара и мајке Милеве, учитељице. Био је млађи брат Надежде Петровић, сликарке, и Милице, песникиње. Као дете остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. Његово школовање прекидају балкански ратови (1912). Као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. Тамо упознаје и дружи се са многим песницима, сликарима и уметницима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби које објављује у својој отаџбини. Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена Бурлеска господина Перуна бога грома, а крајем 1922. збирку песама Откровење. Током целе наредне године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма код нас. Након што се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела (1923), примљен је за приправника. Постављен је за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код Милана Ракића (1926), који му омогућује путовања по Италији, Шпанији, Француској, Турској и, што је најзначајније – по Африци. Године 1930. године објављује један од најзначајнијих путописа у нашој књижевности Африка. Постављен је за вицеконзула у Чикагу (1935). Наредне године прелази у Вашингтон где почиње да ради као секретар Посланства. Наставља своја путовања по САД, Канади, Мексику и Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу. Други светски рат провео је у САД. Тамо пише збирку Поноћни делија. У 51. години, 15. августа 1949. године умире у Вашингтону, где је и сахрањен. Посмртни остаци пренети су у Београд, тек у јуну 1986. године, и сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу. Оставио је огроман траг у српској књижевност, ликовној критици и култури нашег народа уопште.